Postovani,
Razmisljala sam dugo o tome sta bi bila moja prica. Ko je meni bio najveca podrska u zivotu? Ko je bio zasluzan za sve moje ‘pobede’ u zivotu? Imam 24 godine, mozda bih sada bila na drugom mestu i sa drugacijim razmisljanjem da nije bilo njega. Moj brat je meni tokom celog zivota najveca podrska. Ne mogu izdvojiti jedan primer, jer je on uvek bio tu. Kad god sam psihicki padala, bio je tu da mi postavi ‘lopovsku’ da preskocim jedan stepenik vise. Ucio me je da budem srecna, nezavisna, da se trudim i radim, ucio me je da ja budem muskarac za kakvog se zelim udati. Moje ambicije je podizao na visi nivo, kao i moje samopouzdanje. Pomogao mi je da razumem zivot i gledam sve sa realnije strane. Naucio me je da cekam i da se potrudim za ono sto zelim. Naucio me je da uvek mogu da racunam na njega, ali da pre svega, budem sigurna u sebe i ne plasim se da napravim novi potez u zivotu. Najsmesniji primer je to sto sam pre par godina dobila telefon od njega na poklon, telefon je bio na polici 7 meseci. Zasto? Zato sto je zeleo da ustedim novac i racionalno raspolazem svojom platom, posle prvog ustecenog novca dobila sam telefon. Milion je primera, od prve voznje auta, posla u inostranoj zemlji, kupovine stana, do napredovanja na poslu, ali najveci izazov je ZIVOT i stvari sa kojima se svi mi susrecemo svakodnevno. Naucio me je da budem jaca od toga i da radim na sebi svakodnevno. Da budem jaca od nepravde, od negativnosti drugih ljudi, da ne dam na sebe i da cvrsto stojim na zemlji i da budem sigurna da cu sve ostvariti ako na izazove gledam sa vedrije strane. Dok sam ovo pisala samo sam osecala zahvalnost na njemu i na nasem odnosu.
Srdacan pozdrav,
Milica