Pre vise od dvadeset godina kada se jos formirala moja licnost, oblikovala interesovanja, sticala mnoga znanja, kada se puno mastalo i sanjalo, najvecu zelju koju sam imala je da budem glumica. U Pozarevackom pozoristu igrali smo kao osnovci zahtevnu predstavu u kojoj sam imala glavnu ulogu gospodje Ministarke. Citave godine smo je spremali, nekada su nas izbacivali iz skole, pa smo imali problema gde da odrzimo probe, desavalo se cak da probamo napolju. Nije nam smetalo, ali navukla sam neku prehladu, imala duple probe, gospodin Ninkovic bio je uzasno los, prepodne s njim, popodne s ostatkom ekipe i pred generalnu probu pukao mi je glas potpuno. Na premijeru dolazio je ziri, izmedju ostalog neke bitne face iz Ateljea 212. Dobila sam injekciju za glas, iako ih mrzim, kao i sve sto nije prirodno, ali bila sam spremna na sve. Nije pomoglo nista…generlanoj probi nisam ni prisustvovala, odmarala sam grlo i glasne zice, a kako se moja baka klela u pantenol za sve boljke, jos samo na hleb i cipele ga nismo mazali, sisala sam orbilete i nadala se najboljem. Secam se da do izlaska na scenu za premijeru nisam zelela ni da isprobam glas, izasla sam na rizik, prva scena je bila za sivacom masinom, kako krpim pantalone sinu Raki i nesto pricam sama sa sobom. Ne mogu opisati taj osecaj u stomaku, puna sala,ziri u prvom redu, cela skola, porodica, sve oci uprte u mene i kao grom samo je izasao iz mene glas koji nisam cula dva dana, bila sam preporodjena, oslobodjena straha i treme, puna samopouzdanja. Ne mogu ni da zamislim taj osecaj stida i potistenosti da sam ostala bez glasa, a uporna sam bila da se ne odlozi predstava. Dobila sam prvu nagradu za glavnu zensku ulogu na tom festivalu, cak i gospodin Ninkovic za epizodnu, bili su iz RTSa da snime emisiju, postoji negde ta kaseta…

Nikad ne odustajem u zivotu, moj glas je moj adut, nikada pre toga nisam cak ni promukla, cak sam ponekad to pozelela na ekskurzijama kada sve drugarice promuknu od glasnog pevanja u autobusu, samo ja NE. Desilo se bas kada sam najmanje ocekivala, nikad vise nisam pozelela nista slicno, ali ako se i desilo znala sam na koga mogu da se oslonim i da mi nikad ne manjka samopouzdanja, da grmim i dam svoj maksimum na svakoj probi bez straha. Nisam postala glumica nazalost, ali ko zna nikad se ne zna.