U srednjoj školi sam promenila sam odeljenje.Slabo su me u novom odeljenju prihvatili,naročito ženski deo.Uglavnom sam odmore provodila sama.Kad bih pokušala da se bolje uklopim u odeljenje,nailazila sam na jako grube reakcije,pakosti,podsmeh,ismevanje,jako grube poglede,teške reči.Često sam se vraćala kući iz škole plačući.Moja drugarica Ana,koja nije živela u istom gradu gde i ja,je često bila uz mene.Sve sam joj pričala,tugovala joj preko telefona,a Ana je bila uz mene i tešila me.Danas kad se toga setim,a iskreno,setim se često,i dalje baš boli.Neke rane izgleda nikad ne zarastu.