Šta se uvek nosi sa sobom
Sreća je nešto ogromno i neuhvatljivo, a čemu se ipak celog života teži. I tako potrošimo godine potpuno nesvesni da je sreća u stvari u toj težnji, u tom putovanju, u radu na sebi i traganju za boljim i lepšim. Na tom putu čovek je često nesvestan onih neprocenjivih sitnica koje svakodnevicu ispunjavaju zadovoljstvima i koje olakšavaju naizgled bezazlene izazove. Za mene je jedna od tih sitnica pantenol.
Ljupka bela tubica koja samo za mene čuva brzo rešenje za kojekakve zavrzlame. Odani pratilac otkako pamtim.
Nežnost za odrana kolena i laktove iz vremena kada se jurcalo biciklima i padalo sa prvih rolera. Mir za plamen na ramenima nakon prvog dana na plaži. Uteha za prve bore-smejalice. Prospavane noći pored bebe koju ništa pecka i ne svrbi. Podrška za sve nas koji smo strepeli nad osipima, ekcemima ili tek ogrebotinama naše dece.
I niz tih malenih zadovoljstava, tih radosnih olakšanja koja te nisu izneverila od tvojih najranijih dana do najranijih dana tvoje dece – ponekad jeste životna sreća. Zato su moja deca naučila šta se uvek nosi sa sobom: mamin poljubac u kosi, vedrina i optimizam, novac za bar jednu kuglu sladoleda, adresa na kojoj te neko sigurno čeka i tuba pantenola. Za ne daj, bože!
Predložene priče
Ja sam Aleksandra, a ovo je moja Pantenol prica. Potrudicu se da budem sto kraca i preciznija 😊. Pre nekih deset godina, kada je najstarija devojcica ima svega 7 ipo meseci, jav
Moja borba kroz zivot sa samo 23 godine. Bilo je tesko, da se izboris sa ljudima, koji te konstantno prozivaju zbog tvoje koze. Pocela sam da radim u jednoj fabrici sa samo 19 godi
Pantenol je jedina obavezna stvar koju uvek imam sa sobom. Mogu i telefon, novcanik, kljuceve zaboraviti ali pantenol nikada. Uz pantenol sam se resila oziljaka od operacije, alerg
Šta se uvek nosi sa sobom
Sreća je nešto ogromno i neuhvatljivo, a čemu se ipak celog života teži. I tako potrošimo godine potpuno nesvesni da je sreća u stvari u toj težnji, u tom putovanju, u radu na sebi i traganju za boljim i lepšim. Na tom putu čovek je često nesvestan onih neprocenjivih sitnica koje svakodnevicu ispunjavaju zadovoljstvima i koje olakšavaju naizgled bezazlene izazove. Za mene je jedna od tih sitnica pantenol.
Ljupka bela tubica koja samo za mene čuva brzo rešenje za kojekakve zavrzlame. Odani pratilac otkako pamtim.
Nežnost za odrana kolena i laktove iz vremena kada se jurcalo biciklima i padalo sa prvih rolera. Mir za plamen na ramenima nakon prvog dana na plaži. Uteha za prve bore-smejalice. Prospavane noći pored bebe koju ništa pecka i ne svrbi. Podrška za sve nas koji smo strepeli nad osipima, ekcemima ili tek ogrebotinama naše dece.
I niz tih malenih zadovoljstava, tih radosnih olakšanja koja te nisu izneverila od tvojih najranijih dana do najranijih dana tvoje dece – ponekad jeste životna sreća. Zato su moja deca naučila šta se uvek nosi sa sobom: mamin poljubac u kosi, vedrina i optimizam, novac za bar jednu kuglu sladoleda, adresa na kojoj te neko sigurno čeka i tuba pantenola. Za ne daj, bože!
