Razvod nije došao iznenada. Naslutilo se to od prvog dana zajedničko života koji je trajao samo 3 god. Ja i sin od nepune 3 godine sami, podstanari, nov kraj grada, mali stan. Trebalo je zabaviti dete i učiniti mu dane zabavnim da zaboravi na sve i zašto nema tate. Sve je išlo kao na filmu. Vrtić, novi drugari, novi prijatelji, novi parkić. Nijedno pitanje. Kada bi uveče sve utihnolo, sin zaspao, ja posle zahtevno posla i jurnjave, ostanem u tišini i teram misli daleko. Nema problema. Tu sam, jaka sam, mogu svee. Sve za sina. Sve je prošlo, evo već 10 godina smo sami, imamo svoj stan, svoj život. Pored mene nije više beba od 3 god već zreo dečak, 185 cm visina. Košarka nam je najveća ljubav, u školi sve petice i osmeh svaki dan kad otvorim vrata i dođem sa posla. On je tu. Srećan sa mnom. I shvatam nismo sami, zajedno smo. Mi smo MI. Porodica. Ljubav i snaga. Ne mora da nas je troje da bi bili sretni. Najvažnije je da je on tu kada dolazim i odlazim.