Kada pogledam oko sebe i napravim retrospektivu dosadašnjih 25 godina života, jedini zaključak koji izvlačim jeste taj da – život zaista jeste čudo! Hiljadu i jedan put je bio pred nama, a mi smo u datom trenutku odabrali samo jedan. Milion ljudi oko nas, a mi se odlučili za par njih. Milion prilika, šansi, pogodaka i grešaka… I sve smo nekako birali sami. Međutim, u životnom haosu – nalazi se jedna realnost kojoj promene nema. Naša porodica (otac, majka, brat/sestra). Kako znaju da pomognu da izgradiš život, znaju i da ti ga uruše. Kako znaju da daju vetar u leđa, znaju i da te pošalju na totalno pogrešnu stranu. Naslušao sam se svega. Hvala svakoj priči koja je došla do mene! Imao sam sreće, da je moja porodica ona koja je uticala da danas budem ono što jesam. Odlučan, hrabar i svestan lepote života! Uz njihovu nesebičnu ljubav – ja rastem i dan danas! Porodica je zaista stub. Ali, šta se dešava kada se taj stub zaljulja? Kada ono jedino što vas drži, bude ugroženo? Saznao sam pre tri godine, kada je moj otac doživeo moždani udar, pucanje dve aneurizme – na pauzi, dok je u kafiću ispijao kafu. Preživeli smo tri meseca pakla – preživeo je i on! Bukvalno je preživeo, obzirom da je sada vraćen svakodnevnim aktivnostima, kao novi čovek. Borili smo se sami, nekom snagom za koju nismo ni znali da je u nama. Za tri meseca, svako od nas iz kuće – naučio je mnogo. Položili smo ispit, shvativši vrednst života i moć ljubavi! Shvatili smo da je život čudo, zaista. Radujemo se svakom novom danu, prilici…Svakoj sekundi koju proživljavamo svesno. Na život zaista gledamo drugim očima! Trudim se da radost života neprestano delim sa svima. Ne želim nikome nikakav ispit niti lekciju, samo da veruju u lepotu svega što im je dato!

Hvala Pantenolu – koji pruža priliku koju danas ne daje niko! Priliku, da se svako ima pravo da ispriča svoju priču.