Pantenol, starke i biblija

Znala sam da se više neću vratiti, i da se rat završava sa pakovanjem stvari i selidbom za Beograd. Spakovala sam trenerke, karirane pantalone, dve crvene potkošulje, nekoliko knjiga Mike Antića, neke fotografije, par kaseta na kojima sam snimila muziku koju volim… Otvorila sam vrata terase, i pogledom potražila komšinicu Milicu sa kojom sam uz kafu posle posla razgovarala o dešavanjima u gradu. Milica je imala najlepše cveće na terasama. I najlepše sinove. I ona se pakovala… Pakovala je decu za Lazarevac.
Pola zgrade se već iselilo, ljudi su shvatili da se završava jedna a počinje sasvim druga etapa. I ja sam pakovala stvari, nesigurna kad krećem, i da li ću ikada imati prilike da se vratim…
Od tada do danas je prošlo više od dvadeset godina. Juče sam otvorila kofer, još uvek nisam raspakovala stvari. Nebitne su, pidzama, garderoba, peškir, jedan rokovnik, kartice… Ali ono šta gde god da krenem nosim sa sobom to je Biblija koju sam dobila od svoje pokojne bake, pantenol i bele starke. Rasplakala sam se pišući ove redove baš kao Dunja na jednom od snimaka kada je pričala svoju priču. Ja za razliku od Dunje sebi neću ništa da kažem, ćutaću. Neke reči nosim u sebi, uvek, baš kao pantenol, bele starke i Bibliju u svom koferu.