Na kraju ipak sreća!

Ja sam od onih nežnih a jakih “princeza”. A ovo je moja stvarna priča… Od malena se borim sa ekcemom. Na izgled ružnom,hrapavom,crvenom i perutavom kožom ruku. Koja noćima svrbi, danima je pod upalom. I koja kada baš reši da me porazi dolazi do tačke pucanja. Osećaj je za ne poželeti. Da baš te ruke koje mnogima pri prvom susretu osvajaju srca,stisak ruke,baš dosta odaje karakter,zar ne? A ja? Ja sam to izbegavala,i verovatno time odavala iskrivljenu sliku o sebi. Moram li napomenuti i to da nema šta nisam mackala,ali baš,baš uzalud. Sve do moje omiljene sada već rutine i nešto bez čega ja nikuda ne krećem. A to je,pretpostavljate…Pantenol,mast.! Već neko vreme ja se srčano upoznajem sa divnim ljudima… Eh,da… Stisak ruke pri mom pozdravu je jak!! A osmeh preširok.
Ps/pozivam te da nam ispričaš svoju priču,Pantenol priču…💜