Moja borba

Odrasla sam u jako malom gradiću u Republici Srpskoj i nakon srednje škole, upisala FON u Beogradu. Vrlo je bilo tesko odvojiti se od svojih najdražih, provoditi svaki dan za računarom, slušajući predavanja. Praznike sam sama provela, u svom stanu od 25 m^2, u vlazi, tami, suterenu i zimi. Moji roditelji to nisu znali. Potom kada se stanje smirio i kada su vidjeli, gdje boravim to je za njih bio najgori dan u zivotu. Plakali su, kao i ja sa njima. Potom sam se sama preselila, nasla drugi stan, ali obaveze na fakultetu su stigle tu i stiskale me. Svako veče sam plakala, sto od toga koliko mi sve nedostaje, moja porodica, moj grad, moje društvo, a sa druge strane vise nisam imala snage da ucim i razmisljala sam da odustanem. Medutim, ustala sam ujutro i rekla možeš ti to Đurđice. Dokaži sebi da si jaka, reci i kad nisi dobro SVE MOŽE! I TAKO JE BILO! Pobijedila sam prije svega samu sebe, sve je proslo odlicno i bolje nego sto jeste!
Zato, želim svima da poručim, NIKADA NEMOJTE ODUSTATI OD VAŠIH CILJEVA I SNOVA, JER DA NJIH NEMA NI NAŠ ŽIVOT NE BI IMAO SMISLA!