Zdravo, ja sam Ana. A ovako smo se upoznali:
Prvog novembra 2005.godine cimerkama i sebi kuvam kafu, da se razbudimo i odemo na upis druge godine faxa. Sledeće što pamtim da sam kafu iz kuvala prolila po sebi, po levoj butini. Kreće neka vrelina, gorim, po butini plik do plika, pucaju, boli, stiskam zube. Presvlačim se, deluje ozbiljnije, ali mislim da će to neki melem iz apoteke da reši. Vrti mi se u glav, cimerka zove taksi, pravac bolnica. Doktorica nezainteresovana da pogleda, šalje me u hiruršku ambulantu. Svi hirurzi u sali, neka frka velika, moram da čekam. Sestra površinski čisti rane, boli sve jače, prolaze sati. Dolazi dr V. “Šta uradi, crno dete?” Jer presvlačenjem sam “skinula” površinski sloj kože…Biće teško, slično nije videla 10godina, samo da se ne inficira rana, velika je površina. Slede nedelje previjanja pre i po podne, ležanje, ustajanje samo ako moram. Skidamo zavoje, situacija odlična, sraslo sve kako treba, ali ožiljak preko cele butine i ja, uplakana dvadesetogodišnjakinja. Dr V. kaže samo Pantenol krem, tuba ujutru, tuba uveče, bez razmazivanja, da koža sama upija. I tako jedno mesec dana. Jedini ožiljak koji je ostao je sećanje na tu nezgodu.
I tako, družimo se evo bez malo 16.godina.
Hvala, dr V, hvala Pantenol! 💕