Cao, ja sam Dragana i imam hronican ekscem, a ovo je prica kako sam pobedila sebe.

Pre mnogo godina, dok jos nisam imala probleme sa stitnom zlezdom i kozom, jako sam zelela da se bavim glumom. To je bila moja strast od malih nogu, i stalno sam nesto glumila, kuci, u skoli. Organuzovala sekcije, imitirala. Svet oko mene je bio moja pozornica. Mojandrugarica se upisala u amatersku skolu glume, i pitala me je da li bih otisla na audiciju. Pristala sam bez razmisljanja. Trebalo je da pripremim monolog/recitaciju, pesma ili ples i imitaciju. Izabrala sam monolog jake emocije iz knjige Dzejn Er. Plesnu tacku i imitacija po izboru. Dosao je momenat. Cula sam iz back stage-ea da prozivaju moje ime. To je to. Sada ili nikad. Polako sam izasla na scenu. Pod mojim nogama sam cula kako stikla mojih cipela udara u daske. Daske koje zivot znace. Ispred mene eflektor, nazirem ljude i glas koji me pita da se predstavim i sta sam pripremila. Kada sam dobila odobrenje da mogu da pocnem. Nisam imala glasa. Grlo suvo, dlanovi mokri, a u ocima suze. Blokada. Videvsi to pitali su me da li mogu da nastavim sa programom, klimnula sam glavom. Znala sam da nema vajde ali nisam htela skroz da se predam. Pustili su muziku u pocela sam da plesem. Noge su same letele, niko nije postojao vise. Ni rezija, ni publika. Samo muzika i ja. Plesala sam poput Aske sto bezi od vuka. Samo sto sam ovde ja pobegla od sebe. Od svoje treme i svoje sramote. Nisam prosla audiciju. I nije mi zao. Ja znam da sam na kraju ipak prosla kod sebe. Vise nisam imala tremu. Pobedila sam sebe!