Kako sam pobedila anksioznost

Čudi me, ujedno i raduje, da sam zaboravila tačan datum. Znam da je bilo hladno, otprilike početak marta.bila sam dvadeset tri godina, i život nije imao granica.
Posao koji volim, veza u kojoj sam srećna. Dobri prijatelji, izlasci, mama, tata…Nisam hipohondar, gastritis sam lečila cigaretama, par puta grip „preležala“ na nogama. Pored jakih migrena, nisam pila lekove protiv bolova, čekala sam da prođe uporno radeći nešto drugo, ignorisala sam bol.
Ali tada…
Čudesna teskoba, kratak dah. Osećaj neodređene mučnine. Misila sam da mi treba par minuta predaha. I ne znam koji me je tačno đavo naterao da spustim ruku na grudi. Srce je tuklo, ujednačeno ali brzo, kao posle trke na 100 metara. Ja sam se plašila, pozvala sam hitnu pomoć. Tahikardija. Ništa strašno. Koktel nečega, verovatno za smirenje, od čega sam zaspala za par sekundi.
Tu počinje agonija.
Neki čudan impuls terao me je da svakodnevno merim puls. Kako tahikardija, a ništa strašno? Činilo mi se da je vazda ubrzan, iako nije bio. Sledeće, počela su probadanja u grudima. Još uvek sam se odupirala, ali sve slabije, opasnoj tvrdnji moje rođene psihe: „Srce ti nije u redu, umrećeš!“Obišla sam sve moguće lekare. Pregledi, ulzrazvuk čak i holter. Ništa. Sve je u redu. Da proverimo štitnu žlezdu? Hajde! Ništa, sve je u redu. Kako u redu, a meni nije dobro?
-„Šta vam je?“
-„Imam tahikardije.“
-„Koliko često?“
-„Tri ili četiri puta za dva meseca.“
Izrazi lica lekara govorili su : „Dete, je l ti nas zezaš ovde?“
Al mene niko nije mogao da ubedi da mi nije ništa.„Srce mi nije u redu, umreću od infarkta.“ – bila je moja stalna misao. Vrzino kolo. Krenem nekud, pa se vratim, ne prešavši ni sto metara. Ne mogu da dišem, gotova sam! Ne smem ni da zamislim kako je bilo mojim roditeljima.
Očajna, sa silnim „sve je u redu“ rezultatima u rukama, našla sam se u ordinaciji doktorke opšte prakse.
-„ Andjela, ovo je psihosomatski poremećaj. Anksioznost.“Kako: psihosomatski? Pa ja nemam nikakav problem, naprotiv! Nije moguće! Otkud meni anksioznost?! Ne dolazi u obzir. Nisam htela da poverujem, iako sam došla do faze kada sam svake večeri molila Boga samo da se ujutru probudim. Šta god bih čula da se nekome desilo, desiće se i meni! Ko god da od čega boluje, bolujem i ja! Usamljena, otuđena od svih, povlačila sam se u užasan svet samodestrukcije, bez mogućnosti da sama sebi pomognem.U julu me posetila drugarica, skoro pa silom. Znala je šta mi se dešava i insistirala da dođe.
-„ Doživela sam to i sama. Molim te da porazgovaraš sa mojim bratom.“
Njen brat bio je neuropsihijatar. Ni govora! Pa nisam luda, ne pada mi na pamet! Ali N., je bila uporna.
Brat i ja našli smo se u kafiću jednog nedeljnog jutra, oko 9h. Posle nekoliko minuta razgovora, bilo mi je jasno da sam sa pravom osobom. Umesto ja njemu, on je meni govorio kako se osećam i ubedio me da mu verujem. Ne sećam se detalja, ali se saćam da sam plakala kao kiša.
-„ U pravu si, nije ti dobro, ali nećeš umreti. Sama si sebe dovela do tog stanja, ja ću ti pomoći da sama sebe izvedeš odatle.“
Sreli smo se još tri puta, na javnim mestima, kao dva prijatelja, nikako kao lekar i pacijent. Sada me je sramota sopstvene guposti, ali ordinacija nije dolazila u obzir. Doktor M. je to dobro razumeo, i nije insistirao.Epilog: shvatila sam očigledno – radim 12 sati dnevno posao koji je loše plaćen, ne želeći da priznam da sam ga prerasla. U vezi sam koja suštinski ne valja ič, a ja se grčevito borim da opstane. Radim stvari koje se očekuju od „odličnog đaka“, zanemarujući sopstvene potrebe, zaboravivši ko sam, neznajući kuda idem.
Zapravo, znajući, ali čitava moja podsvest je vrištala: ne tamo! Kad nisam poslušala, organizam me je upozorio.
Anksioznost. Bačena dvadeset peta godina života.
Moja je sreća što sam jaka ličnost, i pored svega. Raskinula sam sa tadašnjim dečkom, i , verovali ili ne, za nekoliko dana polovina simptoma je nestalo. Samo od sebe! Nema znojenja dlanova, nema straha od običnog izlaska iz kuće. Dva meseca kasnije promenila sam posao. Ostavila sam osmogodišnju građevinu čiji sam temelj bila. Tek tako, bez osvrtanja.
Iste nedelje kada sam primljena na sledeći posao, primetila sam da ne držim palac i kažiprst na vratnoj arteriji. Nemam napade panike, zaboravljam i da imam srce, a pogotovo da li radi normalno ili ubrzano.
Odjednom, kao da sam se probudila iz užasnog košmara, opet sam bila ista ja, hrabra, uporna, vredna.Otad do ovog momenta, razgovaram samo sa najdubljom suštinom sebe, ne dozvoljavam da samu sebe slažem ni po cenu zaštite zone komfora, borim se dok ima smisla, odlazim kad shvatim da više nema svrhe. Osim dece, niko i ništa nije vredno mog života, a kad utripuješ da si bolestan, bolestan si, iako nisi. Možda i bolesniji jer ne znaš šta da lečiš.
Zašto ovo govorim? Primećujem anksioznost kod dosta ljudi. Prepoznam simptome, doživela sam. Vidim i da često čovek leči posledicu, a ne uzrok.
Iz ličnog iskustva: nemojte dozvoliti sebi da od govana pravite pitu. Ponekad je samo površina lepa, a unutrašnjost potpuno trula, gangrenozna. Znam da je teško priznati, ponekad i ne znamo da imamo problem. Anksioznost je upozorenje da nešto radimo opasno pogrešno, ma koliko mislili da je to naš pravi put, ma koliko odbacivali bilo kakvu promenu, tražeći krivca u svemu ostalom osim u našim izborima i odlukama.
Nikome nećete biti od koristi, ljudi će početi da se povlače, da beže od vas, proglasiće vas slabim, nesposobnim, a vi sve to niste.
Samo ste ubedili sebe da ste srećni.
A niste.