U periodu odrastanja, sa svega 14 godina, imala sam jako težak period u svom životu, sa pravom mogu reci i najteži period mog života. Izgubila sam tatu, kada sam najmanje bila spremna za to. Bilo je to u osmom razredu srednje škole, i dok su drugarice birale maturske haljine, ja sam se potajno molila Bogu da mu podari još koju godinu života. Nije se desilo. A ja sam se kao laf borila sa tim gubitkom, nisam htela da druge ljude opterećujem time, našla sam svoju oazu mira. Mami o svojim momentima tuge nisam htela da pričam, bojala sam se da i njoj ne prenesem i moje tugovanje, a ona već svoju tugu ima. U mislima tata i ja smo jos uvek zajedno. Zahvalna sam sebi sto imam sebe. Zahvalna sam i mami i tati, jer su na mene preneli sve one ljudske vrednosti, kojih sada ima sve redje. Želela bih, itekako, da opet čujem mudre priče moga tate, ali sudbina nije to dozvolila. Nastavila sam svoju borbu, upisala drugu godinu fakulteta. Čvrsto verujem i znam da je neko, tamo gore ponosan na ovog malog “Zvrka”.