Probudila sam se u zamračenoj sobi. Ni danas ne znam da li je već bila pala noć ili su samo bile spuštene roletne. Vreme je stalo, baš kao i ceo svet koji se tog trenutka srušio na moju glavu. Nisam znala da li me to boli više ili fizički bol koji sam osećala u glavi, u stomaku, u rukama, u nogama, ili prazna utruba u kojoj je do pre par sati bilo živo biće, koje to više nije. Međutim, vreme nije stalo, noć se pretvorila u dan koji su se smenjivali jedan za drugim. Svakodnevno previjanje rane i lepljelje flasterima skoro mesec dana i dugo ležanje učinili su moju kožu iritiranom i suvom. U pomoć sam pozvala Pantenol, koji je odranije moj saveznik u nezi kože lica. I ovaj put sam zacelila neke rane i uvidela da svet neće stati, da će se dani smenjivati i da moram ići dalje – uvek uz Pantenol.