Secam se da sam imala oko 7 godina kad sam silno zelela da naucim da vozim “poniku”. Danima sam se trudila, pokusavala samostalno, bez pomocnih tockica ili pridrzavanja, da savladam tako zahtevnu za mene vestinu voznje bicikla….i pala sam, potekla je i po koja suza…ipak, mama je bila uz mene i rekla mi je tada :”Ne boj se, ustani, obrisi suze, ne odustaj i pokusaj ponovo. Ja sam tu da ti uvek priteknem u pomoc.” I tako je i bilo. Samouverena sam ponovo sela na bicikl i po prvi put sama provozala jedan krug! Tako ponosna, srecna, ceo svet je bio moj! A mama tako ponosna! Nakon puno godina, ja sam svoju decu isto tako bodrila i govorila im iste reci kao meni moja mama i zamislite – uspeli su i sami “provozali” veliki bicikl.