Gde bih bila da sam odustala

Desavalo se to pre otprilike 4 godine. Osecala ja sam tad da nisam spremna da se odselim od kuce i jos fakultet, to nesto toliko nepoznato i strasno. Znala sam da ce taj strah da kulminira tog oktobra, i opet sam cutala. Sta da kazem, kome da kazem da se bojim, sramota je to za devojku od 19 godina. Praveci se hrabrom, potiskivajuci osecanja, strah se u meni gomilao. Krenula su predavanja, ”studentski zivot”, priblizavali su se i prvi kolokvijumi. E tu je moj nagomilani stres kulminirao. Ucim ja po 3-4 sata na dan, ne mogu da naucim to sto sam isplanirala, a otprilike je to bilo pola knjige, jer sam ja smatrala da studenti moraju tako da uce. Prodje par dana, meni se vrzmaju po glavi misli da odustanem, ne mogu ja to. Nije ni prvi kolokvijum dosao, ja vec znam da nisam sposobna za toliko ucenje, fali mi kuca, porodica, sve to je toliko strasno izgledalo u mojim osecanjima. Probudila sam se jedno jutro i presekla, poslala roditeljima poruku da odustajem od fakulteta. Usledili su razgovori, suze, sav nakupljeni strah je progovorio. Moram priznati, sad iz ove perspektive, da sam napravila dramu bez realne potrebe. Da sam samo potrazila savet, pomoc, nekog ko bi mi objasnio tada koliko je zapravo lepo biti student…
Sada to znam, jer to i jesam, 4. godina farmaceutskog fakulteta, diploma kuca na vrata.
Ne, nisam odustala tada kad je za mene bilo najteze, zahvaljujuci mojoj porodici koja je verovala u mene. Zbog njih sad dala sebi sansu, podelila sam svoj strah, sada ga vise nisam sama nosila. I nije se vise gomilao, sada se smanjivao i vremenom iscezao.
To je za mene bila velika lekcija, naucila sam koliko strah od nepoznatog moze da nas paralise i zaustavi.
Sada znam da MOGU sve sto zelim, i da svaki trud rezultira uspohom.