– “Mama, to me čupa”, umela sam često da govorim kao šestogodišnja devojčica dok bi mi mama fenirala moju gustu i dugu kosu. Ta kosa je bila moj simbol, nešto po čemu sam bila prepoznatljiva sve dok…
“Vaša dijagnoza je jedna vrsta alopecije. No, bitno je da ste zdravi, sve ostalo je u redu”, rečeno mi je u 15. godini od strane doktora, nakon što je moja drugarica primetila da ne treba da vezujem kosu na način na koji sam radila…
“Malo ti se ovde proredila”, bila je njena rečenica dok smo se jednog dana vraćale iz škole. Nisam mogla ni da zamislim da je to tek početak moje dugogodišnje emotivne, psihološke, ali i društvene borbe sa problemom koji je iz godine u godinu postajao sve uočljiviji tokom osetljivog pubertetskog perioda. Silna nameštanja kose pred svaki odlazak bilo gde sveo se na skoro iste frizure, jer je jedino na taj poseban način moglo da se prikrije sve što sam htela, radoznali pogledi okoline koji su ipak naslućivali moj problem, pitanja zašto uvek imam istu frizuru, moja duboka želja da poput drugih imam puštenu, dugu kosu kada izlazimo, posebna nameštanja za slikanje, posebna mesta u kafićima zbog osvetljenja, silna objašnjenja ljudima do kojih mi je stalo i njihove reakcije… Mnogo bola i suza… Sve su to samo neka od pitanja koja ljudima možda i ne padnu na pamet, pokušaj da se prikrije na način na koji sam tada jedino umela, jer nisam znala da se nosim sa tim i imala hrabrosti da se pokažem. Sve to preobrazilo me je u neslućenih pravcima i dimenzijama ka silnim pokušajima prihvatanja sebe kao takve i na kraju… Ka takvom prihvatanju i poštovanju sebe koje je možda strano ljudima koji su bili lišeni sličnih problema. Počela sam sa punim srcem i bez trunke osude da gledam i pristupam ljudima kada vidim da pate zbog bilo čega na šta nisu mogli sami da utiču i to mi se vratilo na hiljade najlepših načina na koje nisam mogla ni da znam da mogu biti voljena i shvaćena. Period preobražaja značio je čitanje ogromnog broja knjiga u kojima su likovi ljudi koji su se susretali sa poteškoćama, slušanje ogromnog broja intervjua, pričanje sa ljudima koji su prošli kroz slično… Silne godine koje su sada već decenija! U toku decenije, kroz svega 5 godina… Izgubila sam, takođe, dve sestre… Rak. Obe su najpre izgubile kosu, kao i većina bolesnika koji boluju od toga… Kosa je bila najmanje važna. I, znate, nije ni važno… Sve to… Kao i mnogo toga drugog… Što nas muči o nama samima i našoj slici u očima drugih. Istinski je važno da, sa čim god da se suočavamo nikada ne odustanemo od sebe i da uvek tragamo za rešenjima, jer na kraju svakog takvog puta je prihvatanje sebe, a to je jedini uslov prave slobode i snage dovoljne da inspiriše druge.