Definitivno, svi moji strahovi i sve moje nesigurnosti, ispoljile su se tokom ” Korona godine”. Plašila sam se da ću ostati bez dosta članova porodice, jer smo svi hronični bolesnici. Sredinom godine sam se prvi put susrela posle 21 godine sa smrću bliskih ljudi. Mislila sam da ih nikada neću preboleti i da ću zauvek osećati stezanje u grudima. Srećom postoje psihpterapeuti koji su mi mnogooo pomogli da se urazumim u trenucima, kad baš i nisam bila sva svoja.
Druga moja ” blokada ” desila se kada sam konačno našla posao, koji je sasvim pristojan u svakom smislu. Tu dolazimo do toga, da me roditelji ne podržavaju što želim da radim… Mislim da se ovo nikome nije desilo. Takođe borbu vodim svaki dan i sama sa sobom a i sa svojim roditeljima oko toga, da ja kontrolišem svoj život i svoje vreme, a ne oni. Međutim, oni to ne prihvataju i bukvalno me odbacuju. Želim da budem normalna, da izlazim, radim i zarađujem, da putujem gde želim, a ne da budem njima na usluzi 24/7.
Srećom imam najdivnijeg momka na svetu i najbolju prijateljicu, koji me potpuno podržavaju i oni su moja stalna podrška da ostanem dosledna sebi, svojim ciljevima i što je najvažnije budem srećna!
Život nas stalno dovodi u razna iskušenja s’ toga svoje strahove treba da delimo, jer će se naći uvek neko ko će nas lepo saslušati ili pomoći kada imamo problem 💗.