Сећање

У животу се често десе непредвиђене ствари,које дубоко остају урезане у сећања човека.
Ја имам 12 година, иако сам још дете, доживела сам једно лично искуство, које није нимало пријатно.
Сећам се да сам као кроз магли чула речи да моја бака болује од канцера, нисам ни знала шта то значи, али сам убрзо схватила да је то неизлечива и страшна болест. После низа хемотерапија и зрачења, мојој баки кожа је почела да црвени,и да се љушти. Моја мама је купила неколико туби Пантенола и ја сам овако малена преузела бригу да мојој баки бол ублажим. Сваки дан сам јој мазала Пентенол са сузама у очима, док ми је она у том тренутку причала најлепше приче. Били су то наши тренуци. Кожа је почела да се опоравља, постала је мекана и нежна као свила.
Када би Пантенол крема била при крају, трчала сам у оближњу апотеку за још. Апотекарка је свима причала о мојој пожртвованости према баки и врло често пролазећи поред наше куће, позвала би ме и поклонила ми крему.
Моја баке више нема, али сваке вечери када намажем Пантенол крему на лице сетим се њених прича, нежног погледа и снаге са којом ае борила до последњег дана.